Licenca za juhu u jestivoj ambalaži

Jednog užurbanog dana, dok je šetao ulicama Kijeva, Kirilo Puzenko razmišljao je kako bi bilo dobro kada bi mogao pojesti juhu a da ne mora sjediti u restoranu. Iz te se želje u trenu rodila ideja o konceptu „juhe za van“. Za razliku od uobičajene prakse, Puzenko, međutim, nije želio pakirati juhu u plastične posude ili slične neekološke ambalaže. Dosjetio se da bi bilo dobro juhu poslužiti u nekom praktičnom pakiranju koje bi usto bilo i jestivo. S prijateljem Olegom Gerasimovim smislio je da to, praktički, bude hrskavi kruh u obliku čaše koji se može konzumirati uz juhu. Jedna takva porcija juhe u jestivoj čaši teži oko 400 grama i predstavlja pravi, zdrav obrok. A budući da se juhe prave isključivo od povrća – bez mesa i jaja – one su i odlična opcija za potrošače koji uživaju u vegetarijanskim i veganskim obrocima.

Koncept je zaživio 2014. godine u Kijevu. Poigrali su se riječima te sam naziv franšiznog sustava, Soup Culture, asocira i na vrstu posebne „supkulture“. – Do krajnjeg proizvoda nije bilo lako doći, jer je trebalo vremena za izradu strojeva za pravljenje jestivih čaša. Nekoliko naših prijatelja dizajniralo je stroj, ali bilo nam je teško pronaći proizvođača koji bi za nas napravio samo jedan prototip, jer za više nismo imali novca. Danas se naši strojevi proizvode u Poljskoj, i to za cijelu franšiznu mrežu– objašnjava Gerasimov.

Naime, prvu međunarodnu franšizu prodali su 2016. godine, upravo za poljsko tržište, kada je i potpisan ugovor o master franšizi. Poljski primatelji master franšize postali su i partneri u proizvodnji strojeva.

Iako je osnovni proizvod Soup Culture juha, Gerasimov kaže da je primateljima franšize dopušteno dodati još neke proizvode kako bi povećali prihod. – Postoje različiti lokali. Neki su izuzetno mali i nemaju mogućnost praviti ništa drugo osim juhe, ali postoje i lokali s mjestima za sjedenje koji u svojoj ponudi imaju i druge proizvode kako bi generirali više prometa – objašnjava Gerasimov.

Lokal može imati najmanje 20 četvornih metara, a prostor za pripremu juhe može se smjestiti odmah iza pulta. – Skuhati juhu nije tako teško, zato i nije potrebna velika kuhinja – objašnjava Gerasimov.

Ipak, u njihovoj mreži ima i velikih lokala s potpuno odvojenom kuhinjom.

Danas, Soup Culture putem franšiznog poslovnog modela djeluje u sedam zemalja: Ukrajini, Bjelorusiji, Poljskoj, Slovačkoj, Češkoj, Austriji, Gruziji i Rusiji te imaju više od 20 franšiznih jedinica. Nekoliko franšiznih jedinica je u procesu otvaranja, poput onih u Švedskoj, Norveškoj, Irskoj. – Zanimljivo je da 80% naših primatelja franšize nije imalo biznis prije nego što su uzeli našu franšizu. Samo primatelj u Švedskoj ima iskustva u poslu s hranom. To nadomješćujemo obukom – objašnjava Gerasimov, dodajući da primatelji dobivaju i oko 40 jedinstvenih recepata za juhe.

Za pokretanje ovog gastro koncepta potrebno je oko 25.000 eura – ovaj iznos pokriva troškove uređenja i opremanja prostora, kao i trošak za franšiznu licencu. Praksa pokazuje da je Soup Culture najbolje otvoriti na prometnim i turistički atraktivnim lokacijama, ali poželjne su i lokacije u blizini sveučilišta, studentskih domova, poslovnih kompleksa...

Davatelji franšize prednost daju otvaranju samostalne franšizne jedinice, prije nego franšiznog kornera unutar postojećih ugostiteljskih objekata. Kada se, međutim, ukaže posebna prilika, u smislu suradnje s potencijalno velikim partnerima koji već imaju razvijenu ugostiteljsku mrežu, spremni su i za takav vid pregovora.

Na inozmenim tržištima radije potpisuju ugovore za master franšizu, ali nisu isključivi. – Sve ovisi o tržištu. Dakako, nama je mnogo lakše ako nađemo master partnera koji bi potom upravljao lokalnim tržištem i širio mrežu, budući da smo mi mali tim – kaže Oleg Gerasimov, dodajući da su zainteresirani za širenje u svim zemljama jer smatraju da nema tržišta koje ne bi prihvatilo njihov proizvod.